Jezik i njegov sluga

U Nedeljnom Dnevniku sam bila sagovornik o jeziku i načinu pisanja u eri elektronskih komunikacija. Ovde donosim u celosti svoje pisane odgovore na pitanja novinarke, koji su potom objavljeni pod zanimljivim naslovom “Jezički šnajderaj Morzeovog mutanta“.

***

1. Да ли је и колико појава могућности слања инстант порука утицала на промену односа оних који их пишу према написаном тексту?

СМС нас је натерао да пишемо краће, па све краће и краће, укључујући у то не само скраћивање реченица и мисли, већ и читаво скраћивање речи у српске или енглеске акрониме, или у облике речи у којима изостављамо самогласнике или користимо само прве слогове речи. Овај језички шнајдерај није само ексклузивни изум млађе генерације, већ се у приличној мери преселио и у праксу средње генерације корисника мобилних телефона и комуникација на друштвеним мрежама.

Писани текст је тако постао жртва ограниченог места, или ограниченог времена. Страхујем, међутим, да ћемо на тај начин доћи и у колективно стање ограниченог ума. Зашто? Зато што је реч, осим што је основа комуникације, она и део културе и мост разумевања. Ако данас унук напише деди СМС поруку у којој пише “Длзм кд тб поп.” (долазим код тебе поподне), какве су шансе да се они разумеју и размењују информације, па и емоције?

Нажалост, ако особа крхког језичког знања у потпуности преузме овај тренд као основни начин комуникације, она је лишена елементарне праксе правописног изражавања. То не може а да не остави далекосежне последице, не само на појединце, него и на читаву културу једне земље. Посебно што то постаје и начин читања, а самим тим и начин размишљања.

2. Користите ли “ошишану” ћирилицу и латиницу и да ли Вам смета кад је видите на блогу?

На Интернету користим искључиво латиницу и то целовиту српску верзију, да тако кажем, са свим дијактрицима (nemoguće je ošišati ćirilicu, prim.aut). Не, никада не пишем слова без припадајућих кукица и квачица и нерасположена сам када видим такве текстове. Они ми делују немарно, јер је чињеница да сви данас имамо кодирану тастатуру за спрски језик, и то за оба писма. Писати ћелава слова, упркос постојећим условима да се тако не ради, у визуелном смислу је као да покушавате да направите добру фризуру без косе на глави.

Што се тиче писма, необично је то, али читајући штампане текстове, новине или књиге, на први поглед не правим разлику између латинице и ћирилице, само видим текст. Ево, на пример, морала бих дубоко да се замислим у ком писму се штампа Дневник иако га често имам у рукама. Међутим, на интернету, ваљда због доминације енглеског језика, одмах приметим ауторе који користе ћирилицу.

3. Како реагујете кад на Вашем блогу или Фејсбук страници осване пост пун правописних и граматичких грешака? Смета ли Вам порука или пост написан “фејсбук правописом” – са W уместо В и нулом уместо О?

Не схватам озбиљно људе који праве правописне или граматичке грешке. Наравно, да бих оценила да је неко елементарно неписмен, морала бих да у једној реченици уочим више грешака да бих донела такав суд. Постоје и омашке, дакако, али лако се примети разлика између незнања и типфелера. Али, лично, не опомињем људе због тога, нити их етикетирам. Дистанцирам се.

Међутим, моје језичко “чистунство” тренирам кроз придике сину. Опомињем га да пише правилно, од првог његовог контатка са СМС порукама, па све до комуникације на вебу. То укључује и правилну употребу знакова интерпункције, њихово место одмах иза речи без размака, размак који се ставља наког тога, употребу великог слова, итд. Признајем, забранила сам му да користи тзв. пољску транскрипцију. Занимљиво је да се он томе опирао, страхујући да би га вршњаци презрели због правилног писања. Зато што онда није исти, не припада групи. Међу децом данас постоји неки кодекс неписмености, широк консензус да је неписмено – главна фора. Ако их опоменете на Фесјбуку, они ће сви редом одговорити: “ЛОЛ, ово је Фесјбук, није важно како пишем!”

Знам да свака генерација има свој језик којим жели да се разликује од генерације својих родитеља, и то би било нормално да није поражавајућих резултата који показују да један проценат ђака у Србији истински мисли да у спрском језику постоји словo “w” или да се место становања пише као “qtja”.

4. Може ли се данас на основу онога што посетиоци блога и пријатељи на Фејсбуку напишу разлучити ниво образовања састављача текста или се немарност према форми написаног може приписати опуштености у комуникацији?

Постоји опуштеност у комуникацији а постоји неписмена комуникација. Писмени људи ће далеко маштовитије користити све моделе електронског језика од неписмених, који друга средства не познају.

Види се из авиона ко се добро забавља речима, а ко не уме боље да изрази и напише оно што мисли.

***

Tekst objavljen u izdanju od 13. februara možete pogledati ovde u ćiriličnoj, odnosno, ovde u latiničnoj verziji. Naravno, u obe verzije prilikom prebacivanja sa jednog u drugo pismo, slova Q i W su postali žrtve slovnog rasporeda tastature koji posle niko nije proveravao. Tako u tekstu imamo LJNJERTY tastaturu umesto QWERTY, Njindonjs umesto Windows, NJTJA umesto QTJA (kuća) i već standardnu zbrku tipa njnjnj.nešto.com koju smo već više puta ismejavali, ali očigledno ne dovoljno da bi novinski lektori i korektori postali obazriviji.

***

Pitanje za danas: da li je uopšte važno da poštujemo pravopis u ležernoj i privatnoj komunikaciji na društvenim mrežama?



13 Comments

  1. […] This post was mentioned on Twitter by Milos Djajic and zubarica, Kolegijum studio. Kolegijum studio said: Jezik i njegov sluga http://t.co/JalD1LP via @Kolegijum [Fenomen LJNJERTY tastature i NJindonjsa u eri ugroženog jezika.] […]

  2. Jedan od poslova koji se nalaze u okruženju Vinstona Smita u knjizi “1984” je skraćivanje reči ili pravljenje složenica koje se tokom vremena skraćuju. Cilj je smanjiti količinu emocija koje čovek može opisati i identifikovati se.
    U knjizi “Vavilom 17” (http://alef.netfirms.com/books/11536.htm) glavna ideja je da jezik može oblikovati osobu tj da jezik jeste šifra za svesnost. Konstrukcija reči utiče na tok misli i ljude koji ga koriste.

  3. […] Ja mislim da jeste, a zanimljiv i poučan post o tome (u vidu intervjua) pročitajte na – Jezik i njegov slugaOvo mi se često dešava u posljednje vrijeme (zadnjih 20 godina otprilike) pa mi je bio zanimljiv […]

  4. Nikolina wrote:

    uhh…ovo je globalna boljka, da tek vidite neke radove studenata 1. godine ovde na engleskom…malo malo pa im se omakne neki sleng ili cudna skracenica..a o mejl komunikaciji (kakvi se mejlovi salju profesorima i asistentima) da ne pricam ..:)))

  5. Sandra Zmua wrote:

    krenula sam da pišem: naravno da je važna pismenost, a onda samu sebe podsetila da ja skoro pa uvek pišem sve malim slovima, kada je u pitanju komunikacija putem web-a (veba).
    ali, i dalje vodim računa o pravopisu (osim u domenu velikog početnog slova, jasno), gramatici, stilu.

    onda razmišljam – jesam li ja to i u kolikoj meri licemer, ako poštujem samo pravila koja meni odgovaraju?
    može li pomoć publike kod odgovora na ovo pitanje?

    btw (koje mi je iz nekog razloga mnogo draže od našeg: kad smo već kod toga), nemoj mi samo reći da je LJNJERTY tastatura tako otišla i u štampu?! :))

  6. Hmh, meni se čini, a to sam htela i da poentiram, da pismen čovek može da piše kako god hoće, a nepismen samo na jedan način.

    @Sandra, ne znam da li je i Njindonjs (Windows it is) otišao u štampu, ali moj strah je velik.

  7. Marica wrote:

    Mislim da nepostovanje pravopisa u privatnoj komunikaciji, vodi ka nepismenosti i u poslovnoj. Primera radi, kada pisem postove na blogu ja koristim kvacice, za sve ostalo se ne “naprezem” da prebacujem tastaturu.
    Slicno je i sa redom reci u recenici, znakovima interpukcije, itd.
    Kako je dakle, blog jedino mesto na kojem se trudim da pravilno pisem, moja nepismenost je sve vidljivija. Tako sam pre par nedelja pokusavala, sa puno muka, da posaljem poslovan email na maternjem nam jeziku. Nocna mora. Nije da ne znam kako se to radi, ali mi je trebalo zaista puno vremena. Situacija nije bas toliko crna, sve to je posledica, dobrim delom, i toga sto ja poslujem na engleskom i na tom jeziku se zasniva 70% komunikacije cak i u mom privatnom zivotu.
    No ovaj slucaj me je naterao da preispitam lezernost u privatnoj komunikaciji. Od tada se trudim da opismenim svako svoje pisanije, jer cak i kada iz fazona 100 puta napises p00n0, 101. put ces to nesvesno uraditi. Kao sto se da videti, kvacice i dalje ne koristim. ;)

  8. Baš naša nova globalna boljka :) Mislim da zanemarivanje nekih pravopisnih pravila u privatnoj komunikaciji može, ali ne mora voditi ka nepismenosti. Smatram da možete sebi dozvoliti da u brzini ne kucate velika slova u smsu, da izbacite samoglasnik, ali pod uslovom da na dovoljno drugih mesta(važnih pre svega) pravilno pišete i izražavate se, kao antipod za sve poslate smsove i postove na mreži. Nije da se jezik uči i da, kada se jednom nauči, to je to, kao plivanje i vožnja bicikla. Jezik se trenira i obogaćuje. Ako se ta strana jezika u nekoj svakodnevnoj komunikaciji zanemari, smsovanje i postovanje, odnosno jezik koji se koristi u njima ubrzo preovladavaju i imaju tendenciju da osiromaše ne samo nečiji vokabular i uopšte način izražavanja, već pre svega nečiju misao. Ovo će pre svega biti problem za mlade generacije i roditelje… Ako roditelji ne uče svoju decu da neguju naš jezik, kao jedna od odgovornih mama iz prethodnih postova. Ja sam shvatio da jako volim srpski jezik tek kada sam završio srednju školu i kada me više niko nije terao da čitam sve one lektire. Još jedan problem, pored pravopisa, velikih i malih slova i korišćenja ,,w” i sličnog je, po mom mišljenju, upotreba navodnika, koju dovodim u direktnu vezu sa kukicama. Poslednji put kada sam proverio srpski navodnici su se pisali ovako ,, ”. Sad se izgleda pišu ovako ” ”. Ovo je jedan simptom koji sam primetio ne samo na mreži, nego i na klasičnim medijima, kao što je tv. Opet, možda ja ne pratim, pa je sad i ovo dozvoljeno. I konačno, problem vandalizama, a pre svega reči vezanih za tehnologije koje samo preuzimamo, bez da se oformi neka stručna komisija koja bi se time pozabavila i standardizovala terminologiju. Veliki broj reči se prosto ne može prevesti. Ali smatram da bi ipak trebalo polušati prevesti deo reči, ,,srbizovati” ih malo. Sve u svemu, ovo je pitanje na koje se ne obraća mnogo pažnje, a može se lako desiti da ovde od komarca nastane magarac. Zamislite bajku za decu koja počinje ovako:,, U jednoj maw0y qtjitji na krayu sela zivela je mawa swatka devojchica po imenu…”. Hm – možda ne uskoro, ali za par dekada, da li je nemoguće? Svakako tema za razmišljanje

  9. Nikola V wrote:

    Hm, zaboravih da završim misao u rečenici iznad.
    Dakle…Ako roditelji ne uče svoju decu da neguju naš jezik, kao što to jedna od odgovornih mama iz prethodnih postova čini, možda niko neće imati da ih zaštiti od nepismenosti. Lako je profesoru da da 3+ i obeleži greške u vežbanci za srpski. Ali da li će ga stvarno biti briga da li je dete naučilo nešto, to je pitanje. Svako u ovoj zemlji ima isuviše svojih problema, čini se da više niko ne želi da uradi malo više od onoga što mora, kako bi zaradio svoju platu.

  10. @Marice, stvarno nisam primetila da imaš problema sa maternjim, iako se više služiš danas drugim jezicima :-) To samo govori da oni koji brinu o tome, imaju stalno uključenu kontrolnu lampicu. Što da ne? Meni je, na primer, teško da govorim na engleskom jeziku, jer tako retko imam prilike, ali u pisanom obliku suvereno vladam. Prosto, više sam u životu vežbala korespondeciju nego konverzaciju :-)
    @Nikola, ma, svašta se dešava u brzini, naravno. Ja zaista vidim problem u dolazećim generacijama, jer još nisu uspeli da nauče svoje pismo, a već su počeli da se igraju s tim. “Situacija na terenu” (psst, kontrolišem FB nalog svog sina i njegove SMS poruke) mi govori da su ta deca neverovatno udaljena od svog jezika.
    A, mi nemamo ni sistemsku strategiju za očuvanje jezika od tuđica, a još manje strategiju za brigu o opismenjavanju dece školskog uzrasta. A u svemu tome, mediji nam ni malo ne pomažu.

  11. […] Kolegijum Važnost pismenosti! Generacije koje tek stasavaju sve manje pridaju značaj pravopisu. Prosto im nije bitna i važna, glavno je da se oni mogu sporazumeti, a kako….nije važno.    Jezik i njegov sluga […]

  12. Osećao sam se prozvanim u delu teksta koji pominje pisanje ošišanom latinicom. Već nedelju dana se trudim da pišem ispravno. Barem što se tog aspekta pismenosti tiče. Saosećam se sa latiničnim pismom posebno zbog toga što i sam patim od rane faze ćelavosti :)))

  13. @Nenade, e, bravo! Svaki novi dijaktrik na netu je zlata vredan, ostavi ošišanu latinicu na nemilost SMS poruka :-))

Leave a Reply

*