Šta nas zlatna ribica uči o pisanju

Sećate li se simpatične ribice iz filma “Nemo” koja ima toliko kratko pamćenje da svaki put kada se nađe ponovo na mestu sa kojeg je krenula, usklikne radosno: Ovde nisam bila!

Nekoliko važnih stvari u pisanju sam naučila od sinovljevih zlatnih ribica. Njihova jedina mana je što ne mašu repom kad me vide, ali zato ne moraju tri puta dnevno u šetnju, pa su zaista vredne pažnje.

1. Početak pisanja: ovde nisam bila!

Svaki početak pisanja, bilo službenog pisma ili teksta za sajt treba da počne dobrovoljnom zamenom prvog užasa prvim oduševljenjem: ovde nisam bila! Sad ću super da se provedem! Kretanje kroz tekst, bez obzira da li pišete prigovor, izveštaj ili blog-post, treba da bude kao osvajanje novog prostora. Znatiželjno. Sa tim ushitom zbog mesta na kojem ranije nismo bili.

2. Proces pisanja: Plivam. Mir, molim!

Saveti iz akvaristike su nas naučili da ribice vole mirno, dobro osvetljeno mesto u kojem neće biti uznemiravane životom koji se odvija izvan akvarijuma. Da bi mogao da bude iznova oduševljen svojim zadatkom, onaj koji piše mora obezbediti sebi uslove da pliva kroz misli i tekst na miru.

3. Provera napisanog: ovde nisam bila!

Kada je tekst napisan, on mora da odleži, da bi potom bio pročitan novim okom. Baš kao zlatna ribica koja se vraća na isto mesto i oduševljeno konstatuje da je tu prvi put. Samo tako može da se uoči neka smisaona, semantička ili logička nepravilnost.

Nekome će utisak novog dati odštampan tekst, a neko voli da promeni monitor i pogleda napisano još jednom. Bez obzira šta vam je draže ili korisnije, napisan tekst svakako proverite još jednom pre objavljivanja ili slanja.

***

Kad ste umorni, posmatrajte ribice. Čitajte povremeno svoje stare tekstove i učite iz njih.

Zlatna ribica je zaista simpatična živuljka iako vam neće ispuniti želje. Za to vam je potreban pun lični akvarijum u banci. Koji ste napunili pisanjem, zašto da ne?



Comments are closed.